Sasvim je u redu da smo zabrinuti kada imamo problem ili neko nama blizak ima problem. To je prirodna reakcija i uglavnom je vremenski ograničeno trajanje takve zabrinutosti, odnosno, prisutna je dok se ne pronađe neko optimalno rešenje ili dok se ne prihvati neporomenjivost neke situacije.
Problem nastaje onda kada osoba u tolikoj meri brine da to ometa njeno normalno funkcionisanje, pri čemu se često dešava da je zabrinuta u vezi običnih, svakodnevnih, aktivnosti koje, realno gledano, ne bi trebale da budu uzrok brige.
Briga postaje patološka kada osoba npr. ima uverenje da dok brine ništa opasno ne može da joj se desi, ili pak, da ju zabrinutost priprema da se efikasnije suoči sa problematičnom situacijom. Preterana zabrinutost odnosi se na brigu o stvarima na koje nemamo direktan uticaj i desiće se (ili se neće desiti) bez obzira da li mi brinemo u vezi toga ili ne. Na primer, ukoliko je nečije dete u izlasku sa društvom, konstantno pozivanje i proveravanje od strane roditelja, neće uticati na to da li će ga npr. neko odžepariti pri povratku kući.
Zabrinutost koja je konstantno prisutna, postaje dominantno ponašanje osobe i način na koji osoba provodi vreme. Pri tome, osoba brine i ne čini ništa konkretno povodom rešavanja problema, iako ima utisak da se bavi istim,
Česta pojava kod osoba koje preterano brinu jeste tzv. zabrinutost povodom zabrinutosti. Preciznije, osoba brine o nečemu + dodatno brine i o svojoj zabrinutosti smatrajući da nešto nije u redu sa njom čim toliko brine i tako ulazi u jedan začarani krug razmišljanja.
Važno je da shvatimo da preteranom brigom ne držimo stvari pod kontrolom, već se samo iscrpljujemo i onemogućavamo praktično rešavanje problema.
Milijana Damjanović
