Čovek – jedinstvo duše i tela
Prema definiciji Svetske zdravstvene organizacije, zdravlje predstavlja stanje potpunog fizičkog, mentalnog i socijalnog blagostanja, a ne samo odsustvo bolesti i slabosti. Shodno tome, da bi čovek u potpunosti bio zdrav, naglašava se integrisanje fizičke, mentalne i socijalne dobrobiti.
Poznato nam je da su psiha (duša) i telo povezani, tačnije – funkcionišu kao jedna celina. Ljudi su oduvek, intuitivno, verovali u “mudrost tela”. Tako je i u svakondevnom životu prisutna simbolička upotreba opisa telesnih simptoma, npr. “skoro da sam povraćao na taj događaj”, “ta situacija me čini bolesnim”, “srce je htelo da mi iskoči od uzbuđenja” i sl.
Dokaz da su psiha i telo suštinski neodvojivi jedno od drugog ogleda se i u postojanju psihosomatskih bolesti.
Šta su psihosomatski potremećaji?
Psihosomatski poremećaj predstavlja poremećaj funkcije nekog organa pod dejstvom psihičkih faktora, od kojih emocionalni faktori imaju važnu, a ponekad i isključivo jedinu uzročnu ulogu.
Osobe često svoje psihičke probleme ispoljavaju kroz telesne poremećaje koji nemaju organsko, već psihičko poreklo. Proces u kom dolazi do razvijanja telesnih simptoma koji su odraz mentalnih stanja naziva se somatizacija. Psihosomatski poremećaji u početku ne moraju ostaviti nikakva vidljiva telesna oštećenja, ako je u pitanju akutna somatizacija, međutim, ako takvo stanje potraje, može dovesti i do patoloških promena i ozbiljnih oštećenja organa, odnosno, dolazi do pojave psihosomatske bolesti.
Stanja konstantne emocionalne napetosti, unutrašnji konflikti, hronična anksioznost, osećaj krivice, manje vrednosti ili straha, koja traju izvesni vemenski period, dovode do oštećenja organa.
Za razliku od psihosomatskih bolesti, kod kojih je već došlo do oštećenja organa, psihosomatski poremećaji se odnose samo na trenutni poremećaj u radu nekog organa i na organizam ne ostavljaju ozbiljnije posledice. Za psihosomatske poremećaje karakteristično je da nestaju odmah po nestanku stresora. Psihosomatski poremećaji su stanja koja se ispoljavaju kroz fizičke simptome, uzrokovane neispravnim funkcionisanjem autonomnog nervnog sistema.
Uglavnom, psihosomatski poremećaji su u vezi sa poremećenom funkcijom autonomnog nervnog sistema, imajući u vidu da autonomni nervni sistem kontroliše procese u samom organizmu. Dok je centralni nervni sistem zadužen da reguliše odnose sa spoljnim svetom, autonomni nervni sistem zadužen je za kontrolu procesa u samom organizmu.
Vrste psihosomatskih poremećaja
U odnosu na organe čija funkcija je poremećena usled emocionalinih i psiholoških faktora, moguća je podela psihosomatskih poremećaja na:
- Psihosomatski poremećaji kože
- Psihosomatski poremećaji respiratornog sistema
- Psihosomatski poremećaji kardiovaskularnog sistema
- Psihosomatski poremećaji gastrointestinalnog sistema
- Psihosomatski poremećaji genitourinarnog sistema
- Psihosomatski poremećaji endokrinog sistema
- Psihosomatski poremećaji nervnog sistema.
Prolazna emocionalna promena dovodi do privremenog oštećenja funkcije nekog organa ili sistema, dok učestalo ponavljana emocionalna stanja mogu da proizvedu hronične funkcionalne promene, npr. oštećenja srca, sluzokože želuca itd.
Važno je istaći da se određeni faktor ne pojavljuje u svakom pojedinačnom slučaju, odnosno, pacijenti mogu da imaju identične simptome iz potpuno različitih razloga.
Psihosomatski poremećaji kože
U psihodermatoze ubrajaju se dermatitis, svrab i češanje, i neki oblisi alopecije i psorijaze.
Svrab i češanje mogu da imaju uzrok u uznemirenju ili dosadi, pri čemu češanje spada i u kategoriju tzv.izvedenih aktivnosti (kao što su zevanje, provlačenje ruku kroz kosu, paljenje cigarete). Izvedene aktivnosti su posledica nemogućnosti ekspresije emocija usled neurotične strukture, naročito emocija ljutnje, besa i anksioznosti.
Profil ličnosti koja reaguje psihodermatozom odgovarao bi osobi koja je ekstrovert, sa histrioničnim crtama (teatralnost u ponašanju, egocentrizam), promenjivih emocija, nezadovoljnoj sobom i okolinom (koža kao dodirna tačka “psihičke unutrašnjosti” i okoline, hipersenzitivna (“apsorbuje u kožu sve što se dešava oko nje”)
U drugim kožnim poremećajima postoji difuzna anksioznost sa izraženim znojenjem. Preterano znojenje se javlja u stanjima napetosti straha, besa i u drugim intenzivnm emocionalnim stanjima (“preznojih se od muke”)
Psihosomatski poremećaji respiratornog sistema
Određeni slučajevi astme su u vezi sa strahom od napuštanja (odvajanja, odbacivanja), pri čemu je česta pojava da je osoba imala neko iskustvo napuštanja u detinjstvu (separacioni strah). Astmatični napad često je kao krik napuštenog deteta, želja za uspostavljanjem prekinute komunikacije sa majkom ili drugim objektom ljubavi, ili pak rezultat potisnute tuge.
Astmatičari su često aleksitmični i smatra se da su kao deca bili primorani da suzbijaju svoja osećanja kako ne bi izgubili roditeljsku ljubav.
Psihosomatski poremećaji kardiovaskularnog sistema
Hipertenzija je često u vezi sa potiskivanjem ljutnje, ali i opsesivno-kompulzivnom stukturom ličnosti koja ima potrebu da kontroliše impulse ljutnje. To proizilazi iz činjenice da su oni veoma savesni, vredni i stalno napeti (često izjavljuju da ne mogu da se opuste). Kada je reč o crtama ličnosti koje obolevaju od kardio-vaskilarnih bolesti, najčešće se radi o visoko ambicioznim osobama koje su u stalnoj vremenskoj oskudici i porazi za aktivnošću kojom bi regulisale svoju anksioznost (Fridman i Rozeman “menadžerska bolest”).
Psihosomatski poremećaji gastrointestinalnog trakta
Oboljenja gornjeg gastrointestinalnog trakta obično su povezana sa oralnom karakternom strukturom i potrebom zavisnosti i zaštite od druge osobe (prvenstveno majke), dok su oboljenja donjeg gastrointestinalnog trata povezana sa pasivno-zavisnom i egocentričnom strukturom ličnosti.
Gojaznost je, takođe, u vezi sa potrebom za zavisnošću, a hrana je ponekad nadoknada nedostatka drugih zadovoljstava u životu osobe. Gojaznost se ubraja i u rizične faktore življenja, kao što su pušenje, psihoaktivne supstance itd.
Anoreksija može da predstavlja reaktivnu formaciju za potrebe zavisnosti i doživljaj osobe da nije voljena.
Psihosomatski poremećaji genito-urinarnog trakta
Ukoliko ovi poremećaji imaju psihosomatsko poreklo, u njihovoj osnovi su najčešće emocionalni konflikti ili intrapsihički konflikti vezani za polne uloge.
Stres i iznenadni strah mgu da provociraju spontani abortus, a konflikti sa partnerom ili u vezi sa materinstvom mogu da dovedu do psihogenog steriliteta.
Psihosomatski poremećaji endokrinog sistema
Uglavnom se vezuju za intenzivan stres ili za gubitak koji osoba nije adekvatno proradila i ostaje “zaglavljena” u osećaju krivice, stida i sl. Poznata je Bazedovljeva bolest koja nastaje usled intenzivnog straha.
Psihosomatski poremećaji nervnog sistema
Ukoliko nema adekvatnog organskog objašnjenja za njihov nastanak, ovde se ubrajaju:
- somatoformni sindrom bola
- psihogena glavobolja
- tenziona glavobolja
- bol u leđima ili reumatoidni artritis
Tretman psihosomatskih poremećaja
Od nastanka uvida da psihosomatski poremećaji podrazumevaju i neke psihološke faktore koji utiči na pojavu i tok bolesti, podrazumeva se da tim faktorima trebamo da se bavimo – kroz psihološko savetovanje, psihoterapiju ili neki drugi oblik brige o sopstvenom mentalnom zdravlju.
S tim u vezi postoji nekoliko teorija o nastanku psihosomatskih poremećaja, a većina istih je saglasna je da nastanku psihosomatskih poremećaja prethodi neka rana trauma, konflikt ili tenzija koja nije imala psihološku elaboraciju. Drugim rečima, osoba je doživela nešto što nije bila u stanju da osvesti, verbalizuje, razume i obradi, tako da se ta tenzija sa psihološkog nivoa pomerila na telesni nivo. U odnosu na ovu pretpostavku, možemo da se zapitamo zašto neko ne bi bio u stanju da obradi to što mu se dešava i zašto su neki ljudi skloni nastanku psihosomatskih bolesti. U razmatranju šta je to što nekoga čini podložnijim psihosomatskim bolestima važno je sagledati različite faktore – biološke (predispozicije tela, nasleđe), socijalne (visok nivo stres u okruženju, egzistencijalna neizvesnost, sagorevanje na poslu i sl.), ali i psihološke (crte ličnosti, rezilijentnost, emocionalne poremećaje, sklonost ka depresivnom ili anksioznom reagovanju, traumatska iskustva iz prošlosti i sl.).
Za adekvatno lečenje psihosomatike potrebna kombinacija medicinskih i psiholoških pristupa, a kao važan podcilj psihoterapijskog tretmana izdvaja se psihoedukacija o emocijama – upoznavanje osobe sa ulogom emocija u čovekovom životu i kako one nastaju zatim, procena adekvatnosti emocionalnih reakcija kao i istraživanje uverenja vezanih za emocije.
